O slikartsvu Nemanje Vučkovića
Nemanja Vučković, slikar mlađe generacije koji svojim likovnim izrazom intuitivno objedinjuje iskustva i slikarske narative od XX veka pa nadalje. Njegov izraz se ne može striktno označiti kao apstrakcija, niti ekspresivna apstrakcija, enformel ili, pak, akciono slikarstvo, začeto Cejsonom Polokom. Autor iz svih pomenutih pravaca preuzima i povezuje određene elemente formirajući jedinstvenu kompoziciju. Tako bi se njegovo slikarstvo moglo svrstati u tipično postmodernistički izraz.
Dosta je vremena prošlo od kada je Klement Grinberg svojim čuvenim esejom: „Modernistička slika” 60-tih godina 19. veka definisao značenja, značaj i svrhu modernističkog slikarstva. Slika je od tada nadrastala tendenciju autokriticizma i plošnosti i vratila se trodimenzionalnosti, ovog puta na nov način. Boja se sada ne koristi isključivo kao vrednost sama po sebi, već je u simbiozi sa ostalim medijskim elementima, što Vučković prepoznaje i koristi u svom izrazu. Na njegovim radovima, dakle, ne može se govoriti samo o simbolici i frekventniji boji, već i o onom šenom taktilnom svojstvu, koje obezbeđuje strukturalne vrednosti delu. Trodimenzionalnost se na radovima Nemanje Vučkovića ne pojavljuje kao figurativna vrednost, ona je nosilac obojenih apstrahovanih masa, koje su negde prekrivene lazurnim nanosima i izviruju iz pozadine, a negde formirane pastuoznim namazima na površini. Lazura i pasta na slikama, upotrebljeni su vešto i opravdano, u svrhu reprezentacije ideje i slikareve namere.
Pravci koje autor prisvaja (apstraktni ekspresionizam, akciono slikarstvo, enformel…) korišćeni su kako bi se predstavili unutrašnji, emotivni naboj. Zato slike Nemanje Vučkovića, naizgled medijski kakofonične, ipak povezuje tematska određenost i snaga izraza.
Milica Raičević